Na popisu zaboravljenih i zanemarenih specijaliteta nalazi se JELETO kako ga zovemo mi u južnoj Istri. ULITA, BUDILE, MULICE a šire možda najpoznatije kao KRVAVICE.
Tradicija lagano nestaje, a nestaju i stari običaji i recepti. Zgrozit će se danas većina na spomen praščine. Doma, skupija se rod i dio sela. Grije se voda, ubit će se prasac samo da ljudi popiju kafe. Danas rijetki to rade, a većina se zgraža na takve stvari. Meso je u supermarket stiglo zapakirano. Nepoznatog je porijekla.
Svaki je dio prasca iskoristiv, ne daj Bože niš hititi. Noge, jezik, rep i uši pojti će u maneštru, svaki u svoju. Pojti će i kakova koža. Rastalit će se mast i načiniti žmare. Za pršut, špalete, ombolo i rebra ne triba govoriti. Za kobasice se zna. Troba će pojti u palentu. Niš se ne hita. Čriva se čiste za kobasice, a ona deblja za jeleto.
Nakon ča hi je domaćica dobro učistila na dan praščine, kad riva, drugi, treći dan načiniti će jeleto. Da se krv ne zgusne, dodat će malo soli i svako malo mišati do pripreme.
Naši su vajk delali slatkega, krv, muka, cukra, jabuke, grožđice i kora od naranče i limuna. Dodava je ča je ki ima. Nike pute više tega, a druge pute ča je bilo.
Čriva bi se stavilo na manje kuse. Pazilo da se ne prepune jer bi mogla puknuti dok se kuhaju.
Kad je voda na ognjištu zakuhala, hitilo se unutra. I nek se kuha. Pomalo bosti, i gledati ko se skuhalo. Ne previše jer črivo bi puklo.
Kad se skuhalo, samo se malo puštilo da se uhladi. Tribalo je zajno provati. Vrijedna domaćica, spravila je jeleta. Da ustane kakov i za drugi dan.
