Svaki dan u Velikom tjednu ima posebne zakonitosti; oživljavaju se prastari običaji, rade predvazmeni poslovi, uglavnom u kući i oko kuće. Kampanju se izbjegavalo, u zemlji se nikako ni delalo, što će reći ni sadilo ni sijalo ni kopalo ni oralo. Možda do Velikog trodnevlja ako je vela, vela sila.
U petak su žene pekle pince, potice, vazmeni kruh. Muški su se držali štale i dvorišta, a dica, otroki će u vinograd pobrati ostrižene loze, vezati u snopove i u suho š njima. Će rabiti za potpalu. Kako se u petak ne prtlja po zemlji, po vezmeni luk će gospodar sutra u brajde. Otkopati dio velikog busa, očistiti i prontati sutra za marendu, fruštik. Perje od luka će biti dobro za kolorati jaja.
Na Veliku subotu će žene iz cilega sela peći pince, jajarice i potice.
Na Veliki petak se postilo. Nije se govorilo o jelu kao danas. Slušam, gledam i divim se. Što ste kupili? Koliko ste potrošili? Što vam još treba? Hoće li biti otvoreni Centri? Gdje ste kupili bakalaj, koji je zapravo pašteta? Pošto riba? Hoćete li stići? Post u svim gradovima, na svim središnjim trgovima. Ljudi se „ubijaju“ od jela, nemrsnog, naravno. Ta, post je?! O sancta simplicitas!
Od vajkada je Vazan u našim istrijanskim domovima bio raskošniji. Za marendu, fruštik, se jelo blagoslovno, ili od polnoćke ili prve jutarnje mise. Na mizi, stolu je obaveza jaje, naravno, domaće, pince, ne iz marketa, vazmeni luk iz brajad, kus janjca ili špalete, najčešće domaći uzgoj.
Ručak biješe još raskošniji. Zapravo bilo je koliko je koja fameja primogla.
